Rastanak s identitetom: Ogledi o političkoj antropologiji 3

3.8/5 ( ratings)

Nacionalni identitet kao neprikosnovena, takoreci sveta vrednost dosao nam je s ratom devedesetih, kao jedna od njegovih glavnih tekovina. Obreo se ovaj identitet i u folklornim verzijama prica o politici i ratu, tako da sam se s njim najpre sreo u tom 'formatu', kad sam se zainteresovao za 'folklor, politiku i rat', sto je tema moje knjige Bordel ratnika. To me je podstaklo da se u naucnoj literaturi obavestim o poreklu termina i njegovim raznim znacenjima i tumacenjima, pa sam to izlozio pod naslovom 'Identitet identiteta'. U mojoj sledecoj knjizi - Politika simbola identitet je dobio jos vise mesta, jer sam, istrazujuci ovoga puta nove srpske politicke mitove, nasao da je tu identitet ako ne glavna, ono svakako jedna od glavnih tema, sto je navelo americkog izdavaca ove knjige da u njenom naslovu simbole zameni identitetom, pa se to izdanje zove Politics of identity in Serbia. Imala bi rezona i slicna promena u naslovu moje knjige Balkan - teror kulture, kojom bi na mesto kulture dosao identitet, jer je na njenim stranicama rec o kulturi kao tvrdjavi tzv. nacionalnog bica, koja se zato mora braniti, ako treba, i oruzjem.

Medjutim, uprkos ovoj mojoj kontinuiranoj zaokupljenosti identitetom, dosad mi se nije dalo da ga stavim u naslov neke moje knjige, jer mi se cinilo da ga vidim na koricama svake druge publikacije o savremenoj politici i kulturi. Ovoga puta nisam hteo da ga sprecim da se probije na to istaknuto mesto, ali ne zato sto se u ovde sakupljenim tekstovima jos vise i jos eksplicitnije nego u mojim prethodnim knjigama govori o politici identiteta i teroru identiteta, o njegovim cuvarima i distributerima, o identitetskom diskursu i identitetskoj panici... Na glavni razlog sto sam sad identitet pustio u naslov upucuje druga rec koja tu uz njega stoji: rastanak.

Naime, sazrela je i u meni ideja, koju neki antropolozi i politikolozi u poslednje vreme cesto iznose, da identitet kao analiticka kategorija vise nicemu ne sluzi i da ga istrazivac kulture i drustva danas moze pominjati samo pod znacima navoda. Ni ja vise ne mislim da se teorijski moze elaborirati neki model nacionalnog identiteta bolji od onoga koji nudi nacionalizam, na primer tako sto bi se uvazila saznanja o njegovoj konstruisanosti, pluralnosti, relacionalnosti, hibridnosti ili dinamicnosti, i na taj nacin pomoglo prakticarima politike identiteta da je povedu putem tolerancije i postovanja razlika izmedju ljudi. Uvideo sam da takva nastojanja, dokle god govore o nacionalnom identitetu i samim tim sto o njemu govore, ne dovode u pitanje ono na cemu se zasniva njegova omamljujuca moc, ono sto ga cini tesko odstranjivim politickim 'superlepkom', to jest verovanje da identitet zaista postoji, te da se prema njemu - ma sta mislili - moramo nekako odrediti. Sada zelim da i ja iskoracim iz ovog u sustini teoloskog diskursa i identitetu kazem: zbogom, putevi se nasi razilaze. Time sto sam ga stavio u naslov ove knjige zeleo sam da rastanak s njim objavim na vidnom mestu i posebno naglasim.

U nekim ovde sakupljenim tekstovima, posebno u prvom i poslednjem, ima takozvanih autobiografskih elemenata, ali ni u onim pisanim u stilu distanciranog akademskog izlaganja, nisam izbegavao da pokazem da me tortura nacionalnog identiteta i licno pogadja, tako da - kako je za jednu svoju knjigu antropoloskih eseja rekla Dunja Rihtman Augustin - 'citatelju nece ostati skrivena moja raspolozenja i strepnje'. Stavise, verujem da ce ova moja licna svedocanstva doprineti ubedljivosti teza koje zastupam mozda i vise od teorijske argumentacije, a isti ucinak ocekujem i od onih mesta na kojim se nisam ustezao od toga da, komentarisuci neki dogadjaj iz naseg pitoresknog politickog zivota, unesem i malo ironije i humora. Ne potcenjujem neprozivljeno znanje, znanje bez ironije, ali ne mogu da ga zamislim u antropoloskom eseju, mediju kome pripadaju tekstovi koji cine ovu knjigu.